Zašto je penjanje na drvo važno za mentalno zdravlje deteta

Navikli smo da stariji ljudi često pričaju o svom detinjstvu kao nečem bajkovitom i isto tako često njihova sećanja proglašavamo u najmanju ruku romantizovanima. Međutim, postoji mogućnost da oni ne greše, bar ne u potpunosti. Naučni rad troje američkih istraživača objavljen u Journal of Pediatrics ukazuje ne samo na razlike u odrastanju u poslednjih šezdesetak godina, već i na bitne promene u mentalnom zdravlju dece, naravno na štetu današnjih generacija.

Smanjena igra, povećana škola

Pogledajmo prvo da li se slažemo oko toga da se promena desila.

„Oni među nama koji su dovoljno stari da su bili deca sedamdesetih godina ili ranije, znaju iz iskustva da su deca tada imala daleko više slobode da lutaju, igraju se i učestvuju u različitim aktivnostima nezavisno od odraslih, nego što je imaju deca danas“, navodi se u pomenutom radu Greja, Lensija i Bjorklunda.

Autori ne prenose nečija sećanja, verovatno deformisana nostalgijom i zaboravom. Oni se pozivaju na analizu autorke koja je pregledala stotine tekstova i saveta o roditeljstvu od početka 20. veka pa nadalje. Iz njih se vidi jedan drugi svet u kojem su deca mnogo vremena provodila sa drugom decom, daleko od odraslih; sama su ili sa prijateljima išla pešice ili biciklom u školu već od pete godine; značajno su doprinosila kućnim poslovima; a već sa 11 ili 12 godina često su imala povremene poslove, poput čuvanja dece ili raznošenja novina, bez neposrednog nadzora odraslih.

„Vremenom, međutim, počev od šezdesetih, a ubrzano tokom osamdesetih godina, razumevanje dece pomerilo se od predstave o kompetentnoj, odgovornoj i otpornoj deci ka potpuno drugačijem shvatanju“, navode trojica autora. Saveti za roditeljstvo sve više idu u pravcu zaštite, a to znači i povećanog nadzora nad njihovim životima. Autori jasno razdvajaju: u nekim oblastima sloboda dece raste, na primer u pravu na različite izbore, ali u onim segmentima života koji znače samostalnost i izvestan rizik prirođen detinjstvu, autonomija u ranom uzrastu opada.

Od sposobne do zaštićene dece

Promena u samostalnosti postaje potpuno merljiva kada se posmatra kretanje dece bez pratnje odraslih. Prema podacima iz Engleske, koje navodi citirani rad, 1971. godine 76% dece je imalo dozvolu roditelja da se sama vraćaju iz škole, dok je taj udeo 1990. pao na 35%. U 2010. godini tek svako četvrto dete imalo je saglasnost roditelja za samostalan povratak kući. Skoro polovina dece smela je da samostalno koristi javni autobus 1971. godine, 1990. 15, a 2010. 12 procenata.

Statistika iz Sjedinjenih Američkih Država kaže da je 1969. godine skoro 50% klinaca samo išlo u školu, pešice ili biciklom, a 2009. svega 12,7%.

Prilika za samostalnu dečju igru povezana je i sa promenjenim školskim obavezama. Između 1950. i 2010. godine prosečno trajanje školske godine u SAD povećano je za pet nedelja. Domaći zadaci, koji su bili retka pojava u školskom uzrastu, sada se pojavljuju već u vrtiću.

Šta se još promenilo sa izmenjenim navikama roditelja i dece u poslednjih nekoliko decenija?

„Tokom istih decenija u kojima su se mogućnosti dece za samostalne aktivnosti znatno smanjile, opalo je i mentalno zdravlje dece“, navodi pomenuti rad u Pedijatrijskom žurnalu!

Jasnoće radi mora se naglasiti: autori ne tvrde da postoji uzročno posledična veza između smanjenja samostalne i slobodne igre i mentalnih teškoća, ali je korelacija nesumnjiva i zaslužuje ozbiljnu analizu.

Tri istraživača u svom radu navode sledeću statistiku:

- oko 85% dece krajem osamdesetih godina bilo je anksioznije od prosečnog deteta 1956. godine

- u drugoj polovini 20. veka procenat mladih koji su prelazili prag koji ukazuje na anksiozni ili depresivni poremećaj porastao je pet do osam put

- stopa samoubistava među decom mlađom od 15 godina porasla je 3,5 puta između 1950. i 2005, a zatim još 2,4 puta između 2005. i 2020. godine

„Ono što smo do sada opisali jeste višedecenijska korelacija između pada samostalnih aktivnosti dece i mentalnog blagostanja“, navode autori. „Korelacija, naravno, ne dokazuje uzročnost, ali je prvi korak u postavljanju hipoteze o uzročnosti.“

Jasno je da je igra ključna aktivnost u odrastanju mladog bića, a prema analizi 12 ranijih studija, „deca su igru razumela kao aktivnost koja se odigrava sa drugom decom, sa malim ili nikakvim učešćem odraslih“. U jednom od istraživanja deci su pokazivane slike koje deluju zabavno i traženo je da prepoznaju one na kojima je igra. Oni su se odlučivali gotovo isključivo za fotografije na kojima nema odraslih.

Kako se stiče vera u sebe

Kakve su dugoročne posledice? Prema ovim autorima, samostalne aktivnosti ne samo da utiču na trenutno raspoloženje deteta, već i dugoročno gledano one grade kapacitete za kasniji život tinejdžera ili odraslog čoveka. Kroz samostalnu aktivnost deca stiču utisak da imaju kontrolu nad sopstvenim postupcima, što stvara osnov da kasnije zaista uzmu kontrolu nad svojim životom. Upravo nizak osećaj kontrole sopstvenog života, prema istraživanjima, snažno predviđa anksioznost i/ili depresiju i kod dece i kod odraslih.

Čak i uslovno rečeno rizična igra, kao što je penjanje na drvo ili osvajanje neke slične fizičke prepreke, može da pozitivno utiče na kasnije mentalno blagostanje. Sa poverenjem deteta da može da rešava relativno zahtevne situacije, smanjuje se rizik od kasnije pojave anksioznosti.

„Ne tvrdimo da je pad mogućnosti za samostalnu aktivnost jedini uzrok pada mentalnog blagostanja mladih tokom decenija, ali smatramo da je jedan od uzroka, moguće i glavni“, navode autori rada u Pedijatrijskom žurnalu. Oni nam ostavljaju zaključak da je kriza mentalnog zdravlja nastala ne iz želje da se učini zlo, već suprotno - iz najbolje namere, iz želje da se deca zaštite i da im se pruži više obrazovnih i organizovanih aktivnosti.